Ima nešto u odlascima i dolascima. Odlazak kući je najdraži. Dolazimo u BG na dva i po dana. Čitav spisak koga bih želela da vidim, gde da budem…
Kada sam van zemlje, fali mi naše balkanske topline. Fali mi taj osećaj – “kao kod kuće”. Fale mi dragi ljudi, njihove šale, njihove priče…
Na benzinskoj pumpi u Srbiji, dok se gorivo toči, prilazim zamrzivaču sa sladoledima… pažnja odlazi na loptasto pakovanje – sećanja naviru…
Mama je najčešće kupovala bratu i meni sladoled u lopti kada smo bili mali. Čuvala sam te lopte, prala i punila – jer to je bio sef za svo moje bogatstvo tada: od klikera, preko odela za barbiku, do sitnog novca, a tek kada sam probušila lopticu i napravila torbu za barbiku, sreći nigde kraja 
Moj izbor pada upravo na lopticu (tada nije bilo podele Partizanov ili Zvezdin sladoled – sadržaj u obe je isti, samo poklopac ističe navijačko opredeljenje).
Naravno Partizan u srcu, uzimam sladoled… dolazim do auta da proverim broj, a dečko koji toči gorivo kaže: “Ulje proveravam i staklo perem besplatno, jer navijas za pravi klub”… – Osmeh na licu – kod kuće sam!
Nešto zanimljivo o nostaligiji koju kroz tekst provlačim.
Nostalgija je nastala od dve starogrčke reči:
nóstos = povratak, prošlost i
álgos = bol,
( a znači tugu ili čežnju za nečim što više ne postoji).
Reč je skovao nemački lekar J. Hofer 1688 g. za dijagnozu tuge kod švajcarskih vojnika plaćenika koji su dugo bili odvojeni od domovine.
Uživajte u svakome danu provedenom u dobrom društvu!
Dušica PRiK